УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

уторак, 25. август 2015.

Самоубиство Самосталне радикалне странке / Светислав Стефановић

Самоубиство Самосталне радикалне странке
Република, 18. 08. 1920.

Било је то пре двадесет година када је један неморалан лични режим, бољи, уосталом, од данашњег, што није овако вешто крио своју немо­ралност, покушао да своју немогућу владавину продужи и осигура од сваког изненађења од доле. Изненађења су била допуштена и скоро редовна појава од горе. Не могући ипак одолевати опозицији скоро целог народа, режим је прибегао старом опробаном средству, који данашњи режим тако обилато и издашно употребљава: ком­промитовати у очима народа његове главне вође, за што је најбољи и најбржи пут: деморалисати их. Да би се срушила опозиција радикала лич­ном режиму, требало је главне вође, ако не и целу странку, компромитовати, деморалисати. Наклоности за то било је, богме, доста и у вођама и у странци, којој је дуга опозиција била досадила и која је већ хтела једном да влада. Тежња личног режима и тежња вођа Радикалне странке, неморал личног режима и поремећен морал извесних радикалних вођа, сусрели су се.
И тако је дошло до познате, фаталне фузије радикала с напредњацима, која је почетак свега хаоса који је настао у унутрашњем политичком животу Србије, и који се, само још фатално појачан, продужио и наставља и у Југославији. Тада поремећени критеријуми политичког морала нису се никако више вратили у своје једино могуће исправно стање. Политичке трансакције, све до најниже врсте, од тада су стална појава, то ће рећи стална хронична болест нашег политичког живота, која је тим тежа и гора што дуже траје.
Цела једна група нарочито млађих радикалних интелектуалаца, па и људи из народа који нису слепо ишли за својим брадатим вођом, није хтела примити компромис с напредњацима. Она је, инстинктивно, осетила да је тај компромис у најдубљој основи својој неморалан, и она је претпоставила да се отцепи од странке него да уће у компромис. Тако су постали Самостални радикали, или млађи радикали - који су стварно били све млађи људи, а хтели остати самостални за разлику од фузионисаних радикала.
Но у томе је можда почетак трагедије Самосталних радикала као странке: отцепивши се од радикала, они се нису довољно отцепили, одвојивши се они се нису довољно одвојили. Они нису отишли до једне нове политичке оријентације; нису смели да се до­вољно одвоје од радикалне традиције, већ и зато не што су својим одвајањем задобили, скоро преко ноћ, велику масу, једно време несум­њиво већи део Радикалне странке уза се. Та маса их је држала везане, ако не за радикалне вође а оно за радикални народ. И борба се углавном окретала не у борбу за политичке принципе, него у борбу против вођа Радикалне странке. Зато су у нову странку појурили брзо и сви они којима је политички рачун био рушење радикалних идола. Странка је све више добијала облик једне партијске организације наперене против личности г. Пашића. И то је пок. Скерлић, у свом великом говору на, ако се не варам, последњој Земаљској конференцији бивше Самосталне радикалне странке, нагласио, тражећи један шири, позитивнији програм, једно демократисање целе странке.
На жалост, Самостална радикална странка није ишла у правцу еволуције, него у  правцу дегенерације. Стекавши брзо и на лак начин масе на­родне уза се, она је још брже и лакше, скоро неочекивано, дошла и да влада земљом, и владајући под рђавим, недовољно одређеним, и сигурно ни мало не демократским режимима, она се заразила влашћу, компромитовала неуспесима и рђавим пословима - и дегенерисала се, ево, у невероватно кратком времену дотле да је способна била не за једну привремену фузију с једном ноторно реакционарном странком, него за једно стапање у нову странку са двема реакционарним странкама и са неким сумњивим "демократским" елементима аустријског менталитета.
Самостална радикална странка више не постоји; она је бивша. Они људи који, обмањујући свет, хоће и сада то да тврде врше једну одвратну обману. Она није више самостална јер се неразлучно везала са другим двема странкама. Она није радикална ни демократска, јер садржи у себи либерале и напредњаке који су били огорчени противници радикала, а који никад не могу бити демократи, као што вук никад не може бити јагње, нити један зеленаш пријатељ народа. Самостална радикална странка не постоји јер је овом фузијом извршила над собом самоубиство, јер је пресекла корен из кога је изникла, грану за коју се ухватила.
И као што су, приликом радикално-напредњачке фузије, сви млађи, некомпромитовани, честитији елементи Радикалне странке инстиктивно осетили, као своју моралну дужност, да устану против фузије ма и по цену отцепљења од вођа и странке, тако и данас сви млађи, честитији, некомпромитовани елементи Самосталних радикала имају моралну дужност да не приме ову нову фузију коју су, уосталом, вође странке извршиле без консултовања народа, него да се одвоје од странке, односио од њених вођа. Жалосно искуство Самосталне радикалне странке показује да то одвајање не сме бити лабаво као први пут, него мора бити што енергичније, у правцу еволуције, у правцу прогреса, у правцу праве демократије којој је република прва етапа и први постулат. Одвајање је то тим лакше што у правцу републиканског демократизма сасвим природно еволуирају сви честити, некомпромитовани, млађи елементи целе генерације наше нове интелигенције.

Као што су радикали фузијом с напредњацима завршила са својим радикализмом, и могу сада да трају само као реакционарне слуге једног рђавог режима, тако су самостални радикали својом фузијом с либералима и напредњацима завршили своју политичку каријеру, и могу трајати само као конкуренти радикалима у служби једног рђавог режима. Име демократа које они себи узимају тако је исто једна горка иронија на политички морал, као и име које носи Радикална странка.

___________
     = извор: Светислав Стефановић  СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ  (1899-1943) . - Приредио / Предраг Пузић. - Артпринт, Нови сад, 2006. - стр. 108- 110

субота, 22. август 2015.

Милошевићу је било наређено да пристане на комплетну војну и економску окупацију земље, или да буде бомбардован. То је био један мафијашки ултиматум

ИНТЕРВЈУ: ЏОН ПИЛЏЕР, ратни репортер

Шта повезује НАТО бомбардовање и грчку кризу

Као и данас у Грчкој, немачка економска моћ одиграла је главну улогу у распарчавању Југославије – подстичући Хрватску да се отцепи
Светски познати ратни репортер и документариста левичарске оријентације Џон Пилџер (75) успео је да протеклих дана опет узбурка јавност у Великој Британији. По свему судећи, нови лидер Лабуристичке партије Џереми Корбин (66) нашао се на тапету критичара, овог пута због позивања на Пилџеров чланак о злочинима на Косову. Политички противници ископали су епизоду из 2004. када је на седници парламента Корбин јавно похвалио текст Џона Пилџера у којем осуђује интервенцију НАТО-а на СР Југославију. У „инкриминишућем” чланку Пилџер је писао о ненадокнадивом броју изгубљених живота које је однела „хуманитарна” мисија на Косову под патронатом НАТО-а и САД „уз свесрдну помоћ Велике Британије”.
На наше питање да ли бомбардовање Југославије можда има заједничких тачака са недавним догађајима у Украјини или Грчкој, или са другим такозваним хуманитарним ратовима’ који су се одигравали у Авганистану, Ираку, Либији и другим земљама, Џон Пилџер каже:
„Постоји заједничка тема моћи која повезује те епизоде. Незаконити напад НАТО-а на Југославију био је удар на сам концепт суверене и економске независности у једном, по америчком и ЕУ рецепту скројеном, ’глобалном’ свету. Нешто слично, само у различитој форми, представља и тренутни напад на Грчку – бомбе не падају на Атину, али агресија има сличне циљеве. Исто важи и за санкције наметнуте Ирану. Независност у било ком облику не може се толерисати. Југославија је представљала другу врсту независности – конфузна у пост-Титово време, али независна. ’Тајни’ додатак споразуму у Рамбујеу је то јасно показао.”
Рамбујеовски споразум је такође био против суверености?
Милошевићу је било наређено да пристане на комплетну војну и економску окупацију земље, или да буде бомбардован. То је био један мафијашки ултиматум. Као и данас у Грчкој, немачка економска моћ одиграла је главну улогу у распарчавању Југославије – подстичући Хрватску да се отцепи. У Украјини, пуч који су организовали САД, НАТО и ЕУ одиграва се по сличним правилима. Оно што је тим силама најнеподношљивије јесте независност Русије. Под Јељцином, Русија је била вазал. Под Путином она је поново независна. Још горе, Русија демонстрира своју независност склапајући савезе који доводе у питање хегемонију САД. Поменули сте Либију. Либијски „злочин” била је независност коју јој је Гадафијев режим годинама омогућавао. Гадафи је постајао све попустљивији, а задржао је ту независност... Напад НАТО-а на Либију и агресија према независној Сирији помогле су да се створи ултимативна „претња” – Исламска држава, дар пропагандних лажи које су се касније и оствариле. Оно што нам све ово говори јесте да највећа сила на свету пати од суштинског недостатка поуздања; њена доминација је доведена у питање. Обратите пажњу на све учесталију пропаганду која у Кини види „претњу”. Опасност по све нас требало би да је очигледна.
Ваш филм „Рат који не видите” говори нам о активној улози коју медији имају у промовисању рата. Можете ли нам рећи нешто више о медијском ратном хушкању пре и током НАТО бомбардовања Југославије?
НАТО бомбардовање оправдавано је тиме да су Срби спроводили „геноцид” над припадницима албанске народности у сецесионистичкој покрајини Косово. Дејвид Шефер, амерички амбасадор са специјалним задужењем за ратне злочине, изјавио је да је можда чак „225.000 албанских мушкараца између 14 и 59 година” било побијено. Тони Блер призивао је представе о холокаусту и „духу Другог светског рата”. Све је то било још појачано у медијима и ретко кад довођено у питање од стране новинара. Кад је НАТО бомбардовање окончано, међународне екипе спустиле су се на Косово да ексхумирају тај „холокауст”. ФБИ није успео да пронађе ниједну масовну гробницу, и вратили су се одакле су дошли. Шпански форензички тим прошао је исто, а његов вођа бесно је осуо паљбу на рачун „семантичких пируета ратне пропагандне машине”. Годину дана касније Дел Понтин трибунал објавио је коначни број мртвих на Косову: 2.788. То је био укупан број убијених бораца са обе стране, и Срба и Рома које је побила Ослободилачка војска Косова. Није било геноцида на Косову. Оптужба за „холокауст” била је лаж; НАТО напад био је заснован на превари. Тим лажима легитимност су дали медији – као што је непостојеће оружје за масовно уништење Садама Хусеина постало медијска лаж која је у смрт одвела читав милион људи.
Написали сте да је Грчка постала колонија и да је евро колонијална валута. Такође сте веома давно написали да империја не очекује ништа мање сем да јој се комплетно преда суверенитет других земаља. Како гледате на данашњу ситуацију у Грчкој и притисак Европске уније?
Грчка је пример како спољне силе намећу своју вољу насупрот вољи народа. Грчка је данас у суштини колонија центара финансијске моћи у Европи. Изнад свега, Грчка представља издају наводно левичарске владе, која је учинила супротно од онога што је Грчки народ захтевао од ње. То је најважнија лекција Грчке. Сириза се промовисала као „радикална” странка. Није била ништа налик томе; то је типично за политичке странке укорењене у добростојећој средњој класи, окупљене око једног истакнутог лидера. Оне су, за припаднике радничке класе, политички непријатељ изнутра. Британска Лабуристичка странка, аустралијска Лабуристичка странка, скоро све социјалдемократске странке у Европи мање или више одговарају том опису. Оне нису „левичарске”; оне заступају интересе естаблишмента док тврде нешто сасвим друго и заговарају принципе тог позајмљеног „идентитета”.  Како се ваш критички став према медијима одразио на ваш новинарски и режисерски рад?
Либералне медијске организације преосетљиве су на критику; сувише тога су уложиле у сопствену слику о себи као бастионима слободне мисли и непријатељима цензуре. Једно време сам сарађивао са римским „Манифестом” – часописом са гордом радикалном прошлошћу. Кад сам написао чланак о Обами током његове изборне кампање, указујући на то да не заслужује толику оданост либералних медија, мој рад је одбијен и речено ми је „Морамо му дати шансу”. То је чиста цензура. Нешто слично догодило се и са осталим либералним листовима – нарочито у погледу Украјине. „Њујорк тајмс”, „Вашингтон пост”, „Гардијан” настојали су свим силама да порекну чињеницу да је Украјина жртва америчког државног удара. За њих се хладни рат никад није завршио и проблем је био само руска агресија. Моји чланци, који су заступали друкчије гледиште, нису били добродошли. С позитивне стране, интернет је отворио приступ публици о којој нисам ни сањао; никада нисам имао више читалаца.
Активно сте учествовали у одбрани Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена. Шта нам ситуација у којој се тренутно налазе говори о структурама моћи у свету?
Живимо у свету где информације о нама никад нису биле доступније и подложније злоупотреби. Едвард Сноуден је то раскринкао, као што су Џулијен Асанж и „Викиликс” раскринкали лажи и ратно хушкање „наших” влада. Они су хероји нашег времена. Раскринкали су америчке епске злочине у Авганистану и Ираку: убиства десетине хиљада цивила, која су покушали да заташкају, као и амерички презир према суверенитету и међународном праву, што се јасно види у дипломатским депешама које су процуриле.
Миленко Срећковићобјављено: 22.08.2015.  у Политици

четвртак, 20. август 2015.

Очекивано је да понеки од млађих писаца преузму, макар индиректно, и улогу писца-критичара

ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН СТОЈИЉКОВИЋ, писац

Добрица je боље прошао код Басаре, него Басара код мене

У тој једној песми, кроз шаку стихова, Том Вејтс успева да каже више него многи прозаисти кроз читаве томове књига, то је напросто мајсторска моћ приповедања

(Фото лична архива)
У новој књизи приповедака Дејана Стојиљковића „Кишни пси” („Лагуна”) названој по чувеном албуму и песми Тома Вејтса, у препознатљивом маниру аутора, фантастични оквир искоришћен је за тематизовање односа добра и зла, живота и смрти, стварности и надстварног, чак и књижевности и квази-књижевности. Препознајемо ту јунаке Стојиљковићеве прозе: официра Немању Лукића (лик из романа „Константиново раскршће”), црнорукце, писца Иву Андрића, ликове вампира, затим древне паганске култове, над којима се надвија апокалиптична атмосфера последњих времена. Позоришна верзија Стојиљковићевог романа „Дуге ноћи црне заставе” отворила је недавно смедеревски позоришни фестивал „Театар у тврђави”.
Како се речи песама Тома Вејтса огледају у световима ваших прича?
Постоји тај „вејтсовски сплин” како га је дефинисао Александар Благојевић, преводилац Вејтсових песама на српски, и он се огледа у томе да Вејтс у већини својих песама у ствари приповеда. Чувена нумера „Downtown Train”, рецимо, у ствари је прича о човеку који је заљубљен у девојку коју сваке вечери види у метроу, он не зна ко је она, не зна јој чак ни име, али свеједно, то је предивна минијатура о танкој лини између стварног и могућег, живота и маште, о томе како смо крхка бића која робују жељама и сновима. Тај тип из метроа се никад неће усудити да приђе жени коју воли и ту је сва величина и трагика те немогуће љубави где он на крају каже: „Сви моји снови обрушавају се попут кише...” У тој једној песми, кроз шаку стихова, Вејтс успева да каже више него многи прозаисти кроз читаве томове књига, то је напросто мајсторска моћ приповедања, и ја сам кроз своје приче покушао да ухватим бар делић тог „сплина”. Читаоци нека пресуде да ли сам успео.
Данило Киш у вашој прози први пут се појављује као убица вампира или се он заправо обрачунава са пороцима учмале књижевне чаршије?
Инспирација за ту причу била је Кишова борба са оним делом чаршије која га је својевремено оптужила да је плагијатор. Он је ту борбу водио на начин који оличава исконску суперхеројштину. Наспрам себе је имао масу крвопија, а он сам је био наоружан знањем и иронијом оштром попут самурајског мача.
Како сте дошли на идеју да једног нашег познатог писца и угледног колумнисту прикажете као студента?
Читајући његове романе. У ствари, применио сам сличан поступак који он користи у својој прози. Тако у Басариним романима Добрица Ћосић левитира над Београдом, а у мојој новели Басара носи чварке газда Јефти, вампирском јатаку. Ценим да је Добрица ипак боље прошао код Басаре, него што је Басара прошао код мене.
Kритичари се хране туђим стваралаштвом као што се вампири хране туђом крвљу. И уместо да тумаче књижевно дело, они често тумаче његовог аутора, трудећи се да се, као прави стрвинари, не загрцну од сирове џигерице…Друга врста су библиотекари…, каже ваш јунак Киш. Ако „књижевни радници” посао отаљавају механички, како по вашем мишљењу, може да изгледа освежена књижевна сцена?
Не бих знао шта су то тачно „књижевни радници”, али добар део радника у српским културним институцијама је углавном на та места доведен страначком комбинаториком, па самим тим и не чуди да је маса њих некомепентна и полуписмена. Прокрстарио сам Србијом промовишући своје књиге и нагледао се и наслушао свега и свачега, просто је невероватно шта све обитава по библиотекама и центрима културе. Књижевна сцена је већ освежена тако што је у њу на мала врата ушао тржишни капитализам. Некима се то свиђа, некима не. Мени лично одговара, јер за разлику од већине колега, живим од продаје својих књига.
У причи „Кишни пси” Србија блиске будућности је гетоизирана војна хунтица, престоница је из Београда премештена у Ниш, док се у Грчкој и даље налази хеленска опредељеност да се живот настави упркос општој апокалипси. Да ли је то ваш омаж Сиризи, ономе што су Грци покушали да обнове у Европи?
Та прича је написана, објављена и преведена на грчки много пре него што се појавила Сириза, тако да нема никаквог омажа, само здраве прекогниције једног писца. Мада, не мораш бити много паметан да би схватио да живимо у предворју апокалипсе. Политика ме не занима, свеједно ми је ко је на власти у Грчкој, левичари или лилипутанци. То што се њима сад догађа је њихов проблем, ми бисмо требали да гледамо своја посла и бавимо се нашим проблемима. Дао Бог, па их имамо напретек.
Мислите ли иначе да је уметност стрипа унела неопходну свежину „у смрад стереотипа, прежваканих фраза и општих места” наше културе?
На западу свакако јесте. Неки од највећих приповедача данашњице су стрип-аутори, поменућу Алана Мура и Била Вотерсона, два аутентична генија. Стрип је нарочито освежио безидејну кинематографију, тако да сад велики редитељи, попут Кенета Бране, Кристофера Нолана или Сема Мендеса, режирају филмове који су адаптације стрипова. А ти филмови нису пука забава, некад је било незамисливо да глумац добије Оскара за улогу стрип-негативца, као што је то пошло за руком покојном Хиту Леџеру, али ствари су се промениле. Погледајте само Нетфликсову серију „Дардевил”, то није тек прича о слепом дечаку који постаје суперхерој и ноћу млати криминалце, то је мрачна химна о борби добра и зла, готово шекспировска када је у питању поставка радње, ликови, њихова унутрашња борба... Код нас се, ипак, неће ништа променити у догледно време јер се стрип и даље доживљава као треш уметност са киоска. На томе можемо у доброј мери бити захвални доминантној затуцаној струји међу српским књижевним критичарима и теоретичарима.
Како видите живот вашег романа „Дуге ноћи и црне заставе” у позоришту, после смедеревске премијере, да ли су редитељ и глумци оправдали ваша очекивања?
Од самог почетка сам био свестан да је позориште другачији медиј и да ће се представа доста разликовати од романа па нисам имао нереална очекивања. И даље мислим да је веома тешко од једног таквог епског, акционог дела направити представу. Једноставно није писано тако. Има изузетних глумачких остварења у представи, Влада Милојевић је бриљантан као Милан Топлица, Марјан Тодоровић је моћно одиграо Бајазита, док је минијатура Александра Михаиловића који глуми разочараног и сатрвеног Марка Краљевића просто генијална.
Марина Вулићевићобјављено: 23.07.2015. у Политици

недеља, 09. август 2015.

Вукоман Вуле Арачић (10. мај 1850. године - фебруар 1915. године у Ужицу)

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Генерал који је ослободио Шабац и Ужице

Вукоман Вуле Арачић
Вукоман Вуле Арачић, рођен 10. мај 1850. године у Ланишту код Јагодине, у време када је Србија била кнежевина, један је од само десетак српских официра који су учествовали у свих шест ослободилачких ратова које је Србија водила од 1876. до 1918. године. Арачић, за кога се слободно може рећи да је једна од најзнаменитијих војних личности са подручја Поморавља, Ресаве и Левча, од ађутанта за генералштабне послове Тимочког корпуса у рату против Турака, преко осталих чинова, указом краља Петра Првог од 1. новембра 1913. године унапређен је у генералски чин. После Колубарске битке разболео се од тифуса и због недостатка медикамената умро фебруара 1915. године у Ужицу у време Краљевине Србије.
Завршио је четири разреда основне школе у Јагодини и шест разреда гимназије у Крагујевцу 1869. године. Потом је отишао на Војну академију, односно Артиљеријску школу, као полазник девете класе. Завршио ју је као седми у рангу од 20 питомаца 1874. године, у класи са прослављеним генералом Божом Јанковићем, ослободиоцем Косова 1912. године.
Арачић је априла 1889. године постао вршилац дужности шефа Спољног одсека Операцијског одељења Главног генералштаба. Потом је обављао већи број дужности при централној војној управи. Био је вршилац дужности начелника Операцијског одељења Министарства војног, заступник начелника Главног генералштаба, начелник Општевојног одељења Министарства војног и помоћник начелника штаба команде активне војске. Био је командант дунавске дивизијске области, командант деветог пешадијског пука, начелник оперативног одељења Главног генералштаба и командант четврте команде Шумадијске дивизијске области, Тимочке дивизијске области и почасни ађутант краља Александра Обреновића. Године 1901. постао је и члан Вишег војног савета.
Арачић је био и професор Војне академије на којој је као хонорарни и редовни професор предавао војну географију, историју ратне вештине, тактику и генералштабну службу са ратном игром. Био је и члан Академског савета ове установе, председник и члан у комисијама за полагање подофицирских и официрских испита, уредник војног часописа „Ратник” и члан Војнокасационог суда. Био је и један од утемељивача првог коњичког клуба у Шумадији – Шумадијског обласног кола јахача „Кнез Михаило 1898. године”..
– На почетку Великог рата генерала Арачића видимо као команданта Тимочке дивизије другог позива, која је била у саставу Прве српске армије, под командом генерала Петра Бојовића. Августа 1914. године приликом борби за ослобађање Шапца Бојовић је рањен, па га је заменио генерал Арачић. Натеравши непријатељске војнике да се, уз велике губитке, повуку у паници, према Шапцу, његове трупе су 10. августа ослободиле овај српски град, чиме је отпор непријатеља дефинитивно свладан и ниједан аустроугарски војник, сем бројних заробљеника, више се није налазио на територији Србије – наводи за наш лист Нинослав Станојловић, историчар из Јагодине, и додаје да је генерал Арачић, који је у међувремену постављен за команданта ужичке војске, ослободио Ужице.
После Великог рата његови посмртни остаци пренети су са ужичког на београдско Ново гробље и сахрањени уз државне и војне почасти испод великог каменог обелиска на коме пише „Захвална отаџбина – ђенералу Вукоману Арачићу”. Његови Лаништанци су се одужили свом сигурно најзнаменитијем сусељанину, тако што су назив села променили у Арачићево, како се звала и железничка станица, коју су добили захваљујући њему. Године 1944. селу је враћено старо име, које и данас носи, Ланиште.
Биста коју су му Ужичани подигли код села Горња Добриња уклоњена је после Другог светског рата, тако да његово име носе само улице у Београду и Јагодини. Према речима Владимира Димитријевића, бившег шефа месне канцеларије Ланиште, мештани овог села боре се да нека улица у селу поново понесе име овог јунака и да његова вила буде претворена у музеј и стављена под заштиту Завода за заштиту споменика културе.
Зорица Глигоријевић,објављено: у Политици  08.08.2015.
 
_______________

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Miodrag Belic | 08/08/2015 11:17
Beogradski Talibani!

I sam sam bio zgrozen sudbinom, po mnogim jednog od najvecih srpskih vojvoda cija se vojna doktrina proucavala na svim vojnim skolama od istoka do zapada.

I dok se mnoge kuce u kojim su ziveli partizanski funkcioneri sacuvane sa sve tablom: "Ovde je ziveo i radio..." na vili zbog koje je izgubio zivot veliki vojvoda ni table ni pomena...

Pre desetak godina je vila kod "Kalenica Parka" renovirana i tu je na ulazu bila tabla sa firmom dal' zubara ili advokata - ne secam se.

Juce sam ne malo bio iznenadjen kada sam video da je vojvodina kuca srusena i vec se podize nova zgrada od stakla i betona!!!

Narod kuka za kerusom Milom, zapomaze za stoletnim hrastom na sred puta, protestuju za stoletne platane na bulevaru a to sto su vojvodu Petra Bojovica po trci put ubili i ovog puta zauvek unistili dokaze nesumljivog zlocina - niko ne haje!!!

Популарни постови