УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

петак, 05. јун 2015.

(ЂЕРЂЕЛИН) – ПРАИСТОРИЈСКИ ГРАД / Мирослав Димитријевић

Драги Мирославе Лукићу,
Хвала Вам што сте на интернету покренули - отворили питање града
Ђерђелина, у Тем(е)нићу, подно Јухора, у земљи Србији, односно
Моравској Србији. То је град грађен у време око Тројанског рата. Дело
је потомака Јеракла (грчки Херакло) односно бога Сербона, тачније
његовог сина Темена. Цар Јеракло (Сунце) у Библији је познат као цар
Асур, а у народу популарни цар Тројан (не Трајан, то су подметачине
бечко-берлинске школе). Његово историјско име је Сербо Макеридовић,
господар Другог српског светског царства, које се простирало на три
суседна континента. У освајање света кренуо је из Нисе (Ниша) у
Србији. Град Ђурђелин или Ђерђелин, на јужној страни Јухора подигао је
потомак Теменића, господар и бог  Ђурђе, док је на северној страни
Јухора, на брду код данашње Јагодине такође подигао утврђени град.
Данас је то познато Ђурђево брдо.
   Овај мој прилог, колико је мени познато, први је озбиљан приступ
истраживању града Ђерђелина и култа древног српског бога Ђурђа (не
Светог Ђорђа, то је хришћански мученик) у српској, а то значи и у
европској и светској историографији. Он се прећуткује и гура у таму
заборава. Чак га приписују Алији Ђерзелезу. То су бесмислице
помуслимањених Срба који немају своје јунаке, па хоће да се негде
"удену".  То је њихов проблем, а донекле и проблем Иве Андрића који и
написа приповест о овом потурчењаку харамији. Срби муслиманске
верописповести од прве половине 15. века траже свој национални
идентитет, своје историјско утемељење. И ја то апсолутно разумем. Без
своје историје, културе и цивилизације си као без одеће. Град Ђерђелин
је праисторијски српски град, а у време око Тројанског рата највећи
град на левој обали Мораве. А о Тројан граду, кога је подигао сам цар
Тројан - Сербо Макеридовић или Јеракло, писаћу Вам у неком другом
прилогу.
Хвала на уступљеном простору, драги Мирославе Лукићу,
Ваш стални дописник Мирослав Димитријевић
Председник Српске духовне академије у Параћину
_________________________________________

КУЛТ БОГА ЂУРЂА У СРБА И ЂУРЂЕЛИН
(ЂЕРЂЕЛИН) – ПРАИСТОРИЈСКИ ГРАД 

     Топоним Ђерђелин налази се близу Бачине у Темнићу и о њему до сада није изречена коначна реч науке. Код Феликса Каница/1 у делу „Србија земља и становништво“ налазимо податак да је то било римско утврђење, да је имало свој водовод, терме и да је делом коришћено и у 14. веку. Иначе, Феликс Каниц је, као што знамо, углавном све локалитет на територији земље Србије приписивао римској култури, што је више него тенденциозно, а о чигледно је да се и данас ради на новој ромеизацији Србије, најпре преко културне окупације. У Ђерђелину владарска кућа Лазаревића је имала свој летњиковац – летњу резиденцију – и користила бање и терме, али је временом све сравњено са земљом, разнето и опустошено.  Топоним Ђерђелин је савремени прелик старог назива - Ђурђелин.  Постоји и језичко утемељење за ову коренску морфему ђур=јур, а које смо пронашли код Милана Будимира и Светислава Билбије, који тврде да су древни Срби глас  ј замењивали гласом  ђ и обрнуто. 

     И народно предање потврђује ово језичко откриће поменутих палеолингвиста и историчара. Наиме, древне Темнићанке су своје мужеве кад полазе у војени поход благосиљале речима: „Јур да га вата“ или „Ђуруџи га вате“, односно јуришни занос да га држи, ратна срећа да га води, Бог Јуриша да га надахњује и чува.
    Милош С. Милојевић/2 у делу „Одломци историје Срба“, овако објашњава тај древни благослов србских жена кад им мужеви полазе у рат: „ И данас ђур, јур, јуриш, ђурим итд. Као и у старих Срба, значи бога рата и победе, као што сведочи и овај њихов војени усклик „уа“ уместо наше „ура“, т, ј. „у рај“- иду они Срби који падну за своју веру, народност и земљу у боју“. Према томе, Ђур-ђур (Ђурђулин) у коначној језичкој деривацији – Ђерђелин је град Бога рата и победе, срећан, заносан град. Да је Милош С. Милојевић био у праву не само са историјске, верске и традицијске стране, потврђује нам и језичко утемељење за ову коренску морфему –ђур=јур- јер и М. Будимир и С. Билбија говоре да су стари Срби у свом језику глас ј замењивали гласом ђ. Например: Јурје=Ђурђе или „Јурај=Ђурађ“. 
    Милош Милојевић у свом већ помињаном делу пише и о србском народу који је отишавши са Балкана  населио Галију, (римски назив) односно Роданију, данашњу Француску. И тамо у Роданији Срби су опет имали своју Рашију – Горњу и Доњу. „Горња се опет делила на ове земље: 1. Ђурђевску или Турићку област... и у њој је живело србско племе Ђурићи (Ђуранићи) или Јуранићи“ – тврди Милојевић.
     И из овог цитата извлачимо следеће закључке: 1) Потврђује се језичко правило да су Срби у свом говору замењивали гласове ђ и ј и 2) да је историјски стварно постојало србско племе Ђурића или Јурића, Ђуранића или Јуранића, Ђуришника или Јуришника.
    Древни србски град Ђерђелин у Темнићу подигли су у далекој праисторији Теменићи, племе од лозе Јераклића, односно народ од крвног стабла бога Сербона или цара Серба Макеридовића (другог бога Бака). Град је по свој прилици добио име по свом градитељу Ђурђу – Ђурђелин. Иначе, Јераклово потомство је врло разгранато. Сам Јераклид потиче од Херакловог сина Хила, који изроди Клеодеја, а овај Аристомаха (Аријца Великог – у слободнијем прводу), а овај опет роди – ТЕМЕНА.  
    Мит о ТЕМЕНУ остао је записан захваљујући Паусанију (2. век п. н. е.) и Аплодору (1. на 2. век п. н. е.). И по једном и по другом писцу, ТЕМЕН је србског порекла. Нужно је довести у везу данашњи топоним ТЕМНИЋ са ТЕМЕНИЋИМА. То античко србско братство насељавало је простор данашњег ТЕМНИЋА, односно обале у горњем току Велике Мораве, као што смо већ напред рекли. Из родослова Јераклида даље налазимо да је ТЕМЕН родио КАРАНА, оснивача племена КАРАНА, односно КАРАНОВИЋА, из чије лозе и потиче Александар Велики, цар србски (Плутарх: „Славни ликови антиле“ , стр. 313).
      ТЕМЕНИ, србско велико племе, делом се селило и на исток, па тако Милош С. Милојевић проналази њихове трагове у топонимима чак у Азији:
       „И тамо у Азији и овде су биле реке и градови тога имена... Темна река – Темнон планина, вид: наш данашњи Темнић“ (Одломци историје Срба“, Београд, 1872, стр, 43). Постојање ових топонима вероватно потиче из времена  цара Серба Макеридовића или Бога Сербона (другог бога Бака), када су и ТЕМЕНИЋАНИ пошли за њим у освајање светског србског царства. По освајању остали су  на тим местима да живе и географске појмове сравнили са појмовима из свог првобитног завичаја у балканској Србији те је тако једна река добила име ТЕМНА, а планина ТЕМНОН...
     Ђерђелин је у дубокој србској праисторији, оријентационо у времену око Тројанског рата, био престоница централне Србије. Смештен на јужној страни планине Јухор, Ђурђев град имао је на северној страни Јухора, код данашње Jагодине, свог „имењака“ односно друго утврђење – Ђурђев град на Ђурђевом брду. Сви ови топоними и данас носе исто име као и у далекој праисторији. Од града Ђерђелина у Темнићу не постоје надземни остаци, али на Ђурђевом брду постоје остаци града, мада се око старости ове тврђавице истраживачи не слажу.
     Ми сматрамо да су Теменићи, по којима је данашњем Темнићу и остало име, односно Ђурђеви потомци контролисали простор од састава двеју Морава, преко Темнића, Доњег и Горњег Левча, Средњег Поморавља до Белице и Багрданског теснаца, заправо цело Средње Поморавље, ону област која се данас назива Параћинско-јагодинском котлином. Јухор, у срцу Србије, био је централна стратешка тачка, са које су контролисани сви прилази, односно све капије Поморавља, био је заштићен и као планина пуна рудног богатства, посебно племенитих метала. Зна се да су и и у 4. веку Христове ере постојали „рудници цара Константина на Јухору“, затим у средњем веку те руднике је користио цар Душан и кнез Лазар Хребељановић. 

КУЛТ СТАРОГ СРБСКОГ БОГА ЂУРЂА (ЂУРУМА)

    Данас је стари србски бог Ђурђе – Ђурум-Ђурим – Ђуран-Ђура готово заборављен у србској митологији, али је ипак у многим народним песмама остало његово име и персоналне карактеристике, захваљујући пре свега Милошу С. Милојевићу. Ђурђе је пре свега храбри ратник, бог, заштитник србских војника и заштитник града Ђурђелина-Ђерђелина, који је у праисторији био главни град народа Теменића, пореклом од лозе Серба Макеридовића или Јеракла, са којим се и опевава у свим народним песмама. Поред Јеракла- Јарила, стари бог Ђурђе стоји раме уз раме са највећим боговима древне србске вере: Перун, Вид, Триглав, Белбог, Тројан и другим.
        О томе имамо и података у народним песмама које је забележио Милош С. Милојевић:
"Млади Давор, силен Ђурум,
Бели Перун, страшни Права".

"Пред Лазара сиљеног
Пред Јарила храбреног
Да му даде Јарило:
Веље снаге и силе.
Да му даде Ђуриме:
Бојна коња дората.
Бојно седло сребрно".
/3

"Млади Давор, силен Ђурум,
Бели Перун, страшни Права,
Светли Свевид, јаки Родогост,
И посилни Триглав стари,
Што сотвори, живе, руши".
/4

Који су атрибути српских богова старе религије- божанстава: Давор је млад, Ђура силан. И данас у народу моравскога краја се каже „Он је уђуран“ – односно спреман и силан. А за млакоњу и неспремнога човека каже се иронично: „Е, он је баш уђуран“. /5

 Перун је бели бог – Белбог или Бели Бог ; Свевид - светли, а Радогост је снажан и јак. По свој прилици најјачи је Триглав, али и овде  је присутан бог Ђурђе под именом Ђурашин, али и Јурашин. Знамо да је Јурашин и Ђурашин исто име, како су нам на почетку овог поглавља  образложиили Милан Будими и Светислав Билбија.

Доро Правди право говорио.
"Догнао би мили господару!
Догнао би твоју милу сеју!
Твоју сеју Златију девојку,
Ал се бојим Богдана овчара
Са његових девет миле браће
С Вукашина и са Богдашина
С Јуришаном и са Драгишаном,
Борашином и тим Ђурашином,
Драгичаном и Андрочаном
И Вељисавом братом понајмлађим.
Обе ће ми ноге саломити,
А стражње ми огњем сагорети
Те ћу остат грдан у свијету"
/6

 У песми Лазар и Јарило су једно исто божанство, у чијим ликовима доминира древнији старословенски архетип Јарила, и нови, национално српски, који се профилисао у историјско-ратничком времену Срба. О томе се приповеда и у песми која припада истом лазаричком циклусу (I, бр. 165). ''Обрни се Лазаре, / Наш прерабри Јаруне!''. Песма (I, бр. 166) уноси и нове елементе:
''Пред Лазара сиљеног, /Пре Јарила храбреног/ Да му даде Јарило:  Веље снаге и силе. / Да му даде Ђуриме: / Бојна коња дората. / Бојно седло сребрно''. /7
 Дакле, Јарило, о чијем култу смо делимично писали у поглављу о Јарили,Јарини или јерини-његовој парнаки, јесте храбар јунак. Јарило, помаже кнеза Лазара – хришћанског војсковођу на пољу Косову!
Бог Ђуро у следећој песми добија атрибуте јаровидог бога Јарила, али истовремено и бога Вида – Јаровид, и уз то епитет – турновитог.
''Отпутова силна Страовила. / Реда дође и милој јој ћерци, / Реда дође у походе поћи, / Милој ћерци вили Пољељици, / А са зетом младим Јаровидом. / Јаровидом Ђуром Ђурковићем. / Реда дође ама не долазе. / Чекала јих тамо Страовила. / Чекала их годиницу дана, / Чекала јих и другу годину, / Чекала јих за девет година, / Када јој се веће додијало. / Тад упреже те коње ветрове, / ... И поведе муње и громове, / А са мужем великим Першаном. / У час пошли, а брже су дошли, / Баш на Шару високу планину. / ... Како дошли на вршак планину, / Ал' на њему нигде двора нема. / Где су били тамо бели двори, / Вељи двори силног Јаровида, / Јаровида Ђура Турновитог, / У облаку у трократном зраку''./8
И у следећој песми  древни србски бог Ђурђе описује се атрибутом – страшни.
''Драги змеје, коуде ће ме носиш? / ... Свекат ти је тај вељи Триглаве, / А свекрва стара Живанија, / А девери Праве, Световиде, / Страшин Ђурим и силин Јаројле, / Се Божићи мили Белбожићи, / А јетрве младе Белбожиће, / Што се светлат како јасно соулнце''./9

 Сретен Петровић/10, један од наших најбољих савремених познавалацa древне србске и словенске  митологије појашњава нам односе међу божанствима Срба-Словена:   Триглав симболизује Сунце, свекрва, жена Триглавова је Живанија, која симболизује Месец, соларно-лунарни дуализам; синови Триглавови, несумњиво је, управо су сви горе побројани, њих десеторица, укључив ту и Световида. Поред осталих и Права, Световид, ''силни'' Јарило, и ''страшан Ђурим'' = Давор, који се сада називају милим Белбижићима; Белбожићи, јер су синови Светлог бога, бога Сунца“.
   „Као да је младожења, Змај, у ствари Перун, Зевс - који такође као змајевито божанство, каткада и у форми бика, одводи девојке у своје одаје. У песми (III, бр. 371) то се и потврђује:
''Прво хоро од млади момчиња, /Од момчиња војни Јарилови, / И брата му Јуришан Ђуриша. / Све јунаци бољији од болего''./11
 „Међутим, да није увек певач свестан дистинкције ко је то Ђурим, јер митолошки меша два иначе по темпераменту и карактеру слична божанства, која су уз то и у братском односу, а негде и побратими - што указује на ближу везу унутар круга сунчеве браће, показују следећи одломци песама: (III, бр. 285, 286); ''Сина женит со та бела Вила, / Бела вила младо Пољељица; / Ћерка дава за добра јунака, / За јунака Ђурашић Јарила''. ''На свој господин голем Ђурим, / Голем Ђурим Јарил војвода''. Произлази да је младој вили Живанији свекар: Радогост, а жена Радогоста - Јага. Син им је Ђурим, што је другде Давор, овде Јарил. У песми (III, бр. 13 и 19): ''Улини ми умоли ми, / Веља Ђура, тај Јарила''; ''Ал' се Ђурађ не даје, / За момка ми Јарила''./12

    Мит о Ђурђу као богу плодности био је раширен у народу моравског краја. Бог плодности или Ђурђ. Различити облици имена Гург,Ђурђ..провлаче се кроз етнолошку литературу, ђурђевске песме и обичаје,ако и христијанизованог празника Св.Ђорђа који се никада у народу не зове Ђорђевдан него Ђурђевдан (Гургевдан или Гјургјевдан)..Слављен је на тачном средишњем дану пролећа (45.-ог дана од 90 дана пролећа) као и данас..У средњем веку су му додати епитети зеленог витеза и роматичне конотације,,он убија змаја да би спасио изабраницу свога срца..Ђурђијанци (данашњи Грузијци) га се сећају..Цео словенски свет..А и у Хатском царству је слављен али под другим именом...

     Астролози би рекли да је Ђурђевдан дан када је Сунце на 15 степену Бика, а бик се разликује од вола баш по том органу који служи за размножавање..и продужетак врсте.. За њега се везује култ плодности (и гројзе и лојзе и деца и јарићи и јагањчићи)па ми се чини изузетно логичним..да је семе раста и семе живота скривено у дару Бога плодности, односно то је љегов главни атрибут...
.И отуд Ђурђ—>Ђорђе 
     Ђурађ је бог плодности и мушкости и Ђурђевдан је његов празник и Бик је његов знак... Иначе, дискутабилно је и то колико се задржао уопште и у обичајима повезаним с празником Ђурђевданом, ако овај словенски празник има везе с богом Ђурђем — по имену свакако да, он је назван по светом Ђорђу, а верујем да је овај управо оличење мушкости задржано у хришћанству — али ђурђевдански обичаји не славе мушкост него пролеће, Бик је знак почетка пролећа!) Градови, а посебно становници велеграда су заборавили Дјурдја..иако у црквеном календару пише (провери!) Ђурђевдан а не Ђорђевдан  или Грегоријев дан..Једу јагањчиће, ко може... Празник Ђурђа је кулминациони моменат пролећа (45,дан од могућих 90), као онај један дан  врхунца плодности јајне ћелије..Иза тога већ није исто, а пре није ни било...Постојао је празник и пре хришћанства, па хришћанство је стигло тек у 12. веку са Немањом и то уз тешке муке..У 15. веку разрушено је последље светилиште старије вере.. Св.Ђорђе нема везе са разбијањем јајета о главу овчијег предводника, нити му се певају ђурђевске песме на ђурђевски глас " Красан јунак нада село шеће...Девет сеја купају га..Девет сеја облаче га...итд"
      Јарило или стари бог рата Ђурђе.“ Како Милојевић објашњава митски лик Јарила? У оквиру лазаричких песама и обичаја, он даје опис боја које се јављају у овоме обичају, односно које су боје најпожељније, а затим, која биља, и које се дрво узима у циљу плетења венаца, кићења лазаричке поворке. Каква је застава? Што се гране за венце тиче, узимају се од грма и храста: ''Грмова или растова, а и драшкова грана са плодом значи: венац славе, победа над непријатељима која се и у љубави хоће. Он је још и знамење бога Јарила старог или Ђуре, бога војна, ратова и крајина и бога Давора или Тавора, бога смрти и ужаса а и опште туге и жалости''./13

1 /Феликс Каниц: Србија земља и становништво, „Српска књижевна задруга“, Београд, 1985.  
2/Милош С. Милојевић: Одломци историје Срба, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“, Београд, 2000,  стр. 36.
3/Милош С. Милојевић: Песме и обичаји укупног народа српског, књига 1, Београд, 1869: бр. 148
4/Милош С. Милојевић: Песме и обичаји укупног народа српског, књига., 3, 1875: бр. 193
5/Казивала Радмила (Ранђеловић) Димитријевић, по „речнику“ своје баке Косаре из Поточца, под Јухором, општина Параћин.
6/Милош С. Милојевић: Песме и обичаји укупног народа српског“ Београд, 1875. године
7/Милош С. Милојевић: Песме и обичаји укупног народа српског“ II, бр. 261
8/(Милош С. Милојевић: Песме и обичаји укупног народа српског“ II I, бр. 223
9/Милош С. Милојевић: Песме и обичаји укупног народа српског“ II, бр. 261
10/ Сретен Петровић: Митологија , култура, цивилизација, www.svevlad.org.sr
11/Милош С. Милојевић: Песме и обичаји укупног народа српског“  III, бр. 371
12/Сретен Петровић: Митологија , култура, цивилизација, www.svevlad.org.sr
13/ Милош С. Милоjeвић, Песме и обичаји укупног народа српског, књига I, Београд, стр. 104).

( Извор: МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ: ДРЕВНА ПОМОРАВСКА ПАМЕТАРНИЦА)

Популарни постови